Zdravko Mamić: Plan je da do kraja života živim u BiH

Gotovo je! Zdravko Mamić je i zvanično odsvirao kraj. Čitav život proveo je u fudbalu i sada je odlučio da najvažnijoj sporednoj stvari na svijetu i najvećoj ljubavi kaže zbogom.

Dojučerašnji alfa i omega zagrebačkog Dinama i kako za sebe voli da kaže, tvorac modernog hrvatskog fudbala, digao je ruke. Nema više ni snage, ni želje da se bori. U ekskluzivnom intervjuu za “Glas Srpske” poručuje da ni na koga nije ljut, da sve oprašta i da ne želi više da vodi bilo kakve ratove. Priznaje da mu je smrt Miroslava Ćire Blaževića bila znak pored puta da uspori i da se posveti sebi. Iako je još u mlađim kategorijama bio igrač Dinama, ni približno uspješan kao funkcioner, u klub se na velika vrata vratio krajem marta 1993. godine, premda je i prije toga na razne način

e bio blizak klubu iz maksimirske šume. Stvorio je stalnog učesnika grupnih faza evropskih kupova, a “trejdmark” su mu bili transferi. Prodavao je igrače, pravio nevjerovatne transfere, do ludila dovodio najtvrđe pregovarače svog vremena. Znao je koliko puta treba reći ne, da bi došao do cifre koju želi. Isto tako, pod uticajem subjektivnih i objektivnih okolnosti (čitaj - sudskog postupka) ističe da je ovo pravo vrijeme za povlačenje u miran život, koliko god to nevjerovatno zvučalo kada to kaže nekadašnji “maksimirski šerif”.

"Putem ovog intervjua se opraštam od Dinama i hrvatskog fudbala. Da nije bilo smrti Ćire Blaževića, već bih održao konferenciju za novinare i oprostio se zvanično. U emotivnom smislu nikad neću odustati od Dinama, to je moj život, ali što se tiče mog rada i učestvovanja u bilo kakvom upravljanju, to je apsolutna prošlost. Može se tako reći. Dinamo je u smislu bilo kakvog mog rada i angažmana - prošlost. Više se neću baviti, ne Dinamom, već fudbalom uopšte. Biću samo jedan običan navijač. U jeseni sam života. Najviše me u životu potresla Ćirina smrt. Iako mi je i otac umro, ali mislim da mi je u ovom vremenu ostavilo najveći pečat. Neke stvari koje do sada nisam dobro razumio, nakon Ćirine smrti mislim da sam ih shvatio i moj oproštaj od fudbala je konačan", poručio je Mamić.

Vidno Vas je potresla smrt Ćire Blaževića. Nedavno je preminuo i Siniša Mihajlović.

"Ćiru sam upoznao 1981. godine kada je bio trener Rijeke prije prelaska u Dinamo. Godinu kasnije došao je u Zagreb. Toliko toga je rečeno i napisano o toj 1982. godini, kada je donio dugo čekanu titulu prvaka Jugoslavije u “Maksimir”. Bio mi je i kum na vjenčanju i od tada smo 40 i nešto godina bili povezani na različite načine. Takođe, Sinišina smrt me je iznenadila, da tako kažem. Uvijek se pitam kako se to dešava. Imam osjećaj da svaki dan se opraštam ne sa jednim čovjekom, nego sa više ljudi. Radi se o tome da smo stari, ja konkretno. Živio sam u vrijeme tih velikih ljudi Ćire, Mihe, eto nedavno nas je napustio i Miodrag Ješić, pa prije toga plejada hrvatskih trenera, Zlatko Kranjčar, Špaco Poklepović, Tomislav Ivić...Ti svi ljudi su bili dio naših života i mislim da je to pitanje generacije, ne neka pošast. Rijetko se javljaju novi naraštaji takvih ljudi. Rekao bih da su danas na sceni instant-proizvodi, instant-ljudi, instant-treneri. Mislim da se nikad više neće pojaviti ovakvi giganti koji su na takav način toliko dugo trajali. Nedostajaće njihova harizma.

Kako vidite Dinamo bez Vas? Sigurno je da ostaje velika praznina.

"Biće šta će biti, život ide dalje. Nema nezamjenjivih. Naravno da sam još mogao puno, bez obzira na to što je moja situacija specifična, pet godina sam već u BiH, puno sam mogao pomoći i Dinamu i hrvatskom fudbalu iz ove pozicije. Vidim da ljudi koje sam stvorio misle da mogu bolje raditi posao nego što sam ja, da me ne trebaju, zašto bih se gurao, nemam nikakve ljutnje, ne osjećam se ni izdanim, ni prodanim, međutim, ne želim više učestvovati u bilo kakvom procesu u Dinamu i hrvatskom fudbalu.

Znači ne zanima Vas ni ishod predstojeće Skupštine kluba zakazane za mart.

"U smislu mog angažmana ne. U smislu čovjeka koji voli Dinamo i koji bi želio da nastavi putem kojim smo radili moja ekipa i ja, isto me ne zanima.

Dokle se došlo sa sudskim procesom koji se vodi u Hrvatskoj protiv Vas?

"U Hrvatskoj mi i dalje sude. Međutim, nisam opterećen. Neću se sigurno vraćati u Hrvatsku. Čekam ishod moje tužbe u Strazburu. Mislim da će biti usvojena ove godine, da dobijem moralnu satisfakciju. Biće šta Bog da, ne zamaram se s tim.

Kakvi su Vam dalji planovi, ostali biste živjeti u BiH, bez obzira na ishod suđenja u Hrvatskoj?

"Plan je da do kraja života živim u BiH i da živim što kvalitetnije. Fudbal me apsolutno više ne zanima. Kakav god bio sudski ili bilo koji drugi ishod ostajem živjeti u BiH.

Da li je istina da ste u Banjaluci gledali braću blizance 16-godišnjake Aleksu i Sergeja Popovića iz Željezničar Sport tima?

"Iako izlazim, odnosno izašao sam iz tog posla, često me pitaju za mišljenje o nekim igračima. Onda sam zamolio neke ljude, uključujući i mog brata Zorana da pogleda par utakmica braće Popović. Registrovao je njihov talenat. Oni su sigurno momci za nešto više. Mislim da bi morali ići u puno veći klub, da se s njima još kvalitetnije radi, da bi ostvarili svoj potencijal i pretočili to u ozbiljnu karijeru.