Šta je o Ivi Andriću pričao njegov prvi komšija slikar i muž čuvene glumice

Meni je kao mladom slikaru koji u to vrijeme počinje uspješno da izlaže u Parizu davao savjete, a smatrao me je i zanimljivim sagovornikom.

Nova.rs vam prenosi dijelove iz knjige koje smo odabrali u saradnji sa Akademskom knjigom. Danas vam donosimo zapis i sjećanja na Ivu Andrića, iz pera njegovog prvog komšije slikara Dimitrija Diška Marića, inače supruga nekada čuvene glumice Nevenke Urbanove.

Za knjigu koje vrijeme piše o Andriću

Kada su se Andrići doselili u našu zgradu, Andrić je prilkom prvog susreta rekao Nevenki: „Znate, Nevenka, često me pitaju gdje stanujem i kada im kažem svoju novu adresu, odgovore: ‘O, pa tu stanuje Nevenka Urbanova.’ Od sada kada me pitaju gdje stanujem, kažem: ’U istoj zgradi u kojoj stanuje Nevenka Urbanova.’“

Odmah se između nas i Milice i Ive Andrića uspostavio izuzetan susedski odnos na obostrano zadovoljstvo. Andrić je Nevenku veoma uvažavao, volio je da sluša njene priče pune duha i lucidnog zapažanja – osjećao je njen, ne samo scenski, magnetizam. Meni je kao mladom slikaru koji u to vrijeme počinje uspješno da izlaže u Parizu davao savjete, a smatrao me je i zanimljivim sagovornikom.

Sa druge strane, mi smo bolje upoznali Andrića. Znali smo za njegova rječita ćutanja – sad smo otkrili da govori isto tako dobro kao što piše (što nije svakom velikom piscu dato) i da ono njegovo neprekidno misaono tkanje saopštava na svoj poseban Andrićevski način.

Imali smo tu sreću da budemo na istom spratu i to je bila velika privilegija, sa druge strane, moram da kažem, i njima je prijalo što imaju takve susede pored sebe. Tu smo se našli malo i na umjetničkoj liniji. Nevenka i Milica su se znale godinama i na to prijateljstvo se nadovezala nova situacija – to što je sad došao bračni par Andrić. Moram da kažem, po onome kako je sve to teklo, kako smo doživjeli to, kao okorjeli neženja Andrić nije baš odmah pristao na tako nešto. Međutim, kasnije se vidjelo da mu je taj porodični život prijao.

On, koji je živio kao stepski vuk Hermana Hesea osjetio je blagodeti porodične topline i porodičnog života. Tri žene su brinule o njemu: Milica, baka Zorka, divna mama Miličina i Milka služavka koja im je bila vrlo privržena. Ona je dugo bila kod njih. Kasnije je došla Matija. Bilo je to u vrijeme kada je Andrić ostao sam. To je već druga priča. Kada je počelo uređivanje stana, Milica, kao kostimograf koji voli ozbiljne boje – ljubičasto, sivo, htjela je tako nešto, pošto imaju stilski namještaj koji zahtjeva izvjesnu ozbiljnost, htjela je tu ozbiljnost da sprovede do kraja. Pozvala je Nevenku koja je Milici predložila – što se Andriću dopalo i on je to podržao malo svjetlije tonove. Da ne budu sive zavjese, da ne bude sivo i bijelo već da bude boja kajsije, tako neki blago rumeni tonovi. Mi nismo u to vrijeme imali televizor i oni su nas zvali da pogledamo po neku seriju (tada smo otkrili da Andrić voli da gleda Čkalju, to su bili njegovi trenuci opuštanja).

Andrić je bio čovjek dubokog sadržaja i u običnom razgovoru vi čujete njegove mudrosti ili neki komentar koje je on saopštavao na poseban način. Na televiziji muzički intermeco, peva Lepava Lukić „Od izvora dva putića vode na dvije strane“, a Andrić kaže: „Vidite, uvijek postoje najmanje dva puta, čovjek ima izbor, nemojte da se žalimo na sudbinu, neki put možemo i sami da biramo.“

Kao što sam već rekao, oni su voljeli da se posavjetuju sa nama. Izdaje se jedna Andrićeva knjiga, problem je sa koricama na kojima treba da bude velika fotografija njegovog lica. On se malo ugojio, malo, ali to se primjećuje na fotografiji koja je izabrana za korice. Pozvali su nas. Naš savjet je bio da on mora da ima svog fotografa sa kojim će se osjećati opušteno. To treba da bude majstor svog zanata. Otišao sam do stana i donio ploču Neila Sedake, popularnog i bucmastog američkog pjevača. Fotograf je osvijetlio jednu stranu lica tako da je na drugoj strani bila sjenka i na taj način riješio problem. Prihvatili su to. Postao je običaj da neke ideje, naše i njihove, razmatramo zajedno.

S druge strane, mi nismo bili klasični susjedi. Nismo izmjenjivali sarme ali je do nas stizao travnički sir, baklave i bosanske poslastice, a Nevenka je njima pravila male šampinjone sa puterom i peršunom pečene na plotni. To se Andriću dopalo i uvijek se zahvaljivao. On je umio sa jednim finim defanzivnim šarmom da pravi komplimente i da se zahvaljuje. I ponašanje mu je bilo gospodsko. Jednom, pošto sam išao u Pariz, pred Novu godinu zamolili smo Andriće da stave jelove grane kojima će Nevenka okititi stan za nastupajuće praznike, na njihov balkon na nekoliko dana. Posljednji dan stare godine. Zvoni telefon, Andrić javlja da donosi grane i dolazi svečano obučen. Kad god se pojavljivao pred Nevenkom bio je svečano obučen. Kada je Bebler odlazio u Indoneziju da bude tamo ambasador priredio je prijem u njihovom domu na Dedinju za diplomatski kor. Pozvao je i umjetnike. Pričam ovu priču zbog ovoga: marokanski ambasador Taib Buaz pozvao je sve na svečani prijem povodom rođendana kralja Hasana II. I mi smo se spremali za to. Nevenka je od sedefastog materijala sa malim ružicama napravila sama džak-haljinu, imala je bijeli mantil od svile i pozvala je Milicu, koja je voljela da vidi kako je Nevenka obučena. Milica, očarana, kaže: „Nevenka, morate da odete da vas Ivo vidi.“ Andrić je rekao: „Nevenka, vi ćete osvojiti ambasadora!“ Tako je i bilo. Ja sam baš tog dana počeo da radim jednu sliku i to mi je bilo važnije od prijema. Kada se Nevenka vratila, rekla je da je Taib Buaz prišao njenom stolu i zamolio je da otvore bal. Tako da je Andrić bio u pravu!
Ono što je volio Andrić u Beogradu to su bile šetnje do Kalemegdana. Tamo je zastajao da posmatra trening košarkašica Crvene zvijezde (volio je da gleda mladost u pokretu).

Vraćao se istim putem kroz naš park. Mi smo često primjećivali da se situacija u parku odjednom promeni. Ljudi prestanu da se kreću, stanu, dječak uhvatio loptu i stao. Penzioneri koji su do tada glasno razgovarali zanijeme. Sve stane kao kad se zaustavi film. Samo pogledom prate Andrića koji, zanesen svojim mislima, sve to ne primjećuje i polako prilazi kući. Možda se u parku rađao novi znak pored puta…

Moram da kažem da Andrić nije baš lako podnosio onu našu, ne mogu da kažem balkansku, ali tu otvorenu prisnost. Neki put se dešavalo da mu neko priđe, a on, vidite, da skoro ustukne. On će ljubazno da obavi to, neće pokazati da mu nije prijalo. Da kažem i ovo, on koji je bibliotekama poklonio ogromne sume nije htio da dâ „koji dinar“ pijancima koji su sa maliganskom aurom kucali na njegova vrata. To što je njih odbijao ponekad se više pamtilo.

Nije bio rigidan tip kako neki misle. Bio je normalan čovjek. Ne bi mogao onako da piše i misli. Nije izneverio mladost, odležao je za to i više nije htio da se to ponovi nego je htio da radi. Da bi se potpuno posvetili stvaranju mnogi su otišli na „pusto ostrvo“, Gogen na Tahiti, Šopen na Majorku… Andrić nije imao tu namjeru, tu želju da ode odavde. On je sam izgradio jedno malo ostrvo, jedan odbrambeni nasip oko sebe. Sredina nije uvijek to razumjela.

Andrićevi odgovori na neka pitanja su uvijek bile male kreacije. Jednom je bilo riječi o nekom posleniku kulture koji je bio francuski đak. Očekivali su od njega da glasa za neki pro- jekat koji je bio važan za kulturu. On je to izneverio. Andrić je protumačio to ovako: „On potiče iz jednog malog mjesta kraj Olova. Da bi stigao do Pariza napravio je veliki luk. E, taj luk je morao negde pući.“

Jednom mi je ispričao kako je bio na skupu u Filmskom gradu. Tema skupa je bila ekranizacija književnih djela. „Vraćao sam se sa skupa kući i prije nego što sam stigao do autobuske stanice pored mene se zaustavio automobil iz kojeg su izašli Makavejev i Munitić. Oni mi ljubazno ponude da me odvezu do kuće. Kada smo stigli, pozvao sam ih da svrate do mene. Uz kafu se vodio neizbežan razgovor o književnim delima na filmu. Šta mislim o tome – nastavio je Andrić – rekao sam ovako:

„Vi ljudi filma ste veoma moćni. U stanju ste da za tri minuta stvorite raj na zemlji ili joj izbrišete lice, napravite haos, smak svijeta. A meni su potrebne najmanje četiri nedelje da opišem iznenadnu letnju kišicu.“ Objasnio im je na svoj način kakva je razlika.

Spremao sam se da idem u Rim na poziv slikara Baltusa koji je bio direktor Akademije Mediči i kome su se veoma dopale moje slike koje je video u Parizu pre nekoliko godina. Interesovalo ga je da li i dalje postižem isti nivo. Rekao sam to Andriću koji me je odmah posavetovao: „Nemojte glasno da govorite o tome. To je po jednoj istočnjačkoj mudrosti kao kad otvorite bocu onda sadržaj lapi (baš je upotrebio taj izraz), isparava. Držite bocu čvrsto zatvorenu.“ Ja sam mu, naravno, zahvalio na savjetu.

Ali, kao što je umio tako da priča, tako je umio i da sluša sagovornika. Jednom se govorilo o situaciji kada vas život primora da odstupite od svojih stavova, principa. I ja ispričam priču o jednom hramu u Indiji čiji sveštenici su morali da se klone žena, takav je bio red sveštenički. Religija im je branila da dodiruju čak i da pogledaju ženu. Dva mlada sveštenika vraćaju se u hram. Bila je kiša velika. Treba da pređu preko potoka koji je nabujao, voda je odnela brvno, nije lako prega- ziti ga. Tu se nalazi i mlada žena, pokisla, užasnuta. Ne smije da pređe nabujali potok. Sveštenici prelaze na drugu stranu. Poslije kratkog oklijevanja, jedan od njih se vraća po mladu ženu, uzima je u naručje i prenosi preko potoka. Idu ćutke do hrama i poslije oskudne večere leže njih dvojica jedan pored drugog. Sveštenik koji se držao njihovih kanona nije izdržao. Poslije dugog ćutanja prošaputao je: „Ti si onu ženu uzeo u naručje i prenio na drugu obalu“. Stigao je ovakav odgovor: „Prenio sam je i ostavio tamo, a ti je i sada nosiš u svojim mislima.“ Takve priče je Andrić volio da čuje.

Što se tiče njegove skromnosti, on je često demonstrirao tu skromnost. Mogao je da živi jednim drukčijim životom. Mnogi kojima se omaklo da imaju moć, vlast, novac, slavu – ne mogu tome da odole. Andrić je stvarno bio umeren u svemu. Mi smo imali spačeka (sitroen 2CV), lutku od auta. Jednom, dok sam menjao svećice, izlazi Andrić iz kuće sa Vučom. Treba da idu na sastanak sa nekim ministrom. Andrić se zaustavlja pored mene i kaže: „Što ja volim taj vaš auto, znate, mene su natjerali da uzmem pežoa. Ja bih više voleo da sam uzeo ovaj auto, meni se ovaj vaš…“ A Aca Vučo viče: „Ivo, požuri, čekaju nas.“ Andrić kaže: „Evo, sad ću“, ali se nije žurio.

Kada je stigla vijest da mu je dodjeljena Nobelova nagrada, mi smo sačekali da prođe gužva i sjevanje bliceva i onda smo u onoj tišini zatekli Andrića. Već se bio malo umorio. Prišli smo mu i čestitali, a on je doslovce rekao ovo: „Kasno je došlo, znate, kasno je došlo. Raduje me zbog naše zemlje.“ I nestrpljivi Hemingvej je to tako doživio. Mada je u vrijeme nagrade imao 55, dok je Andrić imao 69 godina. Za razliku od skromnog Andrića on je, kada je dobio vijest o nagradi, telefonirao svom prijatelju: „Dobio sam, najzad, onu švedsku stvar.“ Savršeno ih razumijem jer je Kipling (čiju je pjesmu „Ako“ svojevremeno preveo naš Andrić) dobio Nobela sa 42, a Kami sa 44 godine.

Milica i Andrić su putovali često i slali nam razglednice sa tih putovanja. Milica je pisala kako se osjećaju i šta im se tamo dopada, a Andrić nije nijedanput propustio da napiše „Pozdravlja i poštuje Ivo Andrić“. Kad su bili zbog nagrade u Stokholmu posjetili su i jednu pijacu. Andrić nam je pričao kako je jedna gospođa kupila četvrt babure. Onima koji su bili tamo
nije smetalo, niko se nije podsmijevao. Andrić je podvukao da je u zemlji odakle ombudsman potiče kao termin, ostvarena i praksa međuljudske tolerancije u svakodnevnom životu.

Kada je bio u Kini kupio nam je poklone. Nevenki je donio svilu i tradicionalnu lutku igračicu, a meni novčanik od kože i kineski tuš u čvrstom stanju, koji sam ja, naravno, podijelio sa bratom i sestrom koji su, takođe, akademski slikari. Kasnije su nam se javljali iz Herceg Novog. Ponekad je i baka bila sa njima.

Mi smo Andrića, njegovu bogato sadržajnu ličnost otkrivali polako, kao drugu stranu mjeseca. Svaki put bi se pojavio neki novi biser. Kada sam završio jednu novu sliku, jedan dip- tih koji će mi ubrzo otvoriti vrata velike pariske galerije Bernhajm Žen, Nevenka nije odoljela već je odnijela sliku da pokaže Andrićima. Andrić je rekao: „Nevenka, ovo je slika za galeriju Ufiči, ali za moderno odjeljenje.“ Pariska kritika je pisala da su moje slike srećan spoj klasičnog i modernog slikarstva, s tim što donosim nešto novo. Andrić je to osjetio. Kada je Andrić, kasnije poželeo da kupi moju sliku došli su on, Milica i Marija Crnobori, koja je bila u posjeti kod Milice. Ona mi je krunski svjedok za ovo što pričam. Čim su ušli Andrić je rekao: „Milice, što nisi rekla da imamo ovako divan atelje u susjedstvu?“
Bio je veoma raspoložen, skoro dečački razdragan. Ponudili smo gostima armanjak, a Andrić je rekao da ga davno nije pio, još od vremena kada je bio u diplomatskoj službi. Ja sam počeo da ređam moje slike u dva nivoa. Bio je odmah privučen. U svečanom odelu je čak seo na pod. To me je podsetilo na slikara Baltusa (bili su istih godina). Kada sam mu u Rimu u Akademiji Mediči (Francuska akademija) pokazivao svoje slike on je, u svojim somotskim pantalonama banana boje, seo na pod. Lijep trenutak kad vidite velike ljude koji se tako opuštaju. Na jedan divan način. Nisu uštogljeni, ne drže se nekih pravila. Osjećaju se dobro. Nevenka mi je rekla da pokažem kritike (kad je Andrić video da to držim ispod kreveta zaprepastio se što ih je tako malo uvažavam).

Rekao mi je da će uzeti još jednu sliku za Milicu što su i učinili. Pri odlasku su mi se zahvalili što sam im poverio te dvije slike. Inače, Andrić mi je stalno govorio kako treba da objavljujem ono što se piše o meni i da stalno podsećam na moje uspehe. Kaže da će mi biti lakše u životu. Meni ta slava nije bila potrebna. Mnogo slave je bilo u našem stanu. Nevenka je bila legendarna glumica – to je bilo, moram da kažem, za mene dovoljno. Andrić je bio uporan, ja sam se branio. Ne možete se suprotstaviti jednom čovjeku kao što je Andrić. Ali, branio sam se nekako… Jednom, o Svetome Savi, iskoristim priliku i ispričam onu priču o čovjeku koji hoda po vodi. Sveti Sava, koji je podučavao narod, bio je u brodiću na sred jezera. Čuje pustinjaka koji je zaboravio kako ide Očenaš, kako viče: „Svetitelju, kako da se molim?“ Sveti Sava ga blagosilja i kaže mu: „Kao i do sada, božji čovječe!“ Znači, svako ima svoj sistem i ako ga on održava na površini neka mu ostane to. Andrić, koji mi je želeo dobro, više mi nikad nije pomenuo da treba da tražim neko bolje mesto u ovom društvu.

Milica i Andrić su sticajem okolnosti, učestvovali u nekim mojim važnim koracima. Slikar Sveta Vuković mi je rekao da na osnovu uspjeha u Parizu podnesem zahtjev Republičkom savjetu za kulturu da mi se dodijeli status slobodnog umjetnika. Pravilo je bilo da ULUS dâ svoje mišljenje. Tamo je nešto zapelo. Nisu htjeli da odobre. Jednog dana Milica se javlja telefonom: „Nevenka, da li je tu Diško? Dođite sa njim, imamo lepu vijest.“ Odemo do njih. Oni nasmijani, a Milica kaže: „Maloprije je bio Džumhur kod nas i on nam je ispričao da je Diškov slučaj prošao kroz ULUS ali evo kako. Vajar Steva Bodnarov, kao sekretar ULUS-a ima pravo da dâ saglasnost. Rekao je da neće da crveni zbog njih, da oni zavide mladom slikaru i da je to što rade sramota!“ Andrić je predložio da ostanemo kod njih i da zajedno proslavimo ovu lijepu vijest.

Kada je Andrić kupio kuću u Herceg Novom oni su sve češće odlazili i duže boravili tamo. Milica, za koju mogu da kažem sve najljepše, voljela je cvijeće, negovala je baštu. Ali, to su bili veliki napori za nju. Preminula je tamo u bašti, u cve- ću. Andrić je prvo nama javio da je Milica umrla (ja sam bio na telefonu). Zamolio nas je da saopštimo baki, njenoj majci. Ona je već osetila nešto i pogledala nas… Čekala je… Morali smo odmah da kažemo. Tiho je rekla: „Ostala sam bez mog Miloša.“ Nije imala sinove i Milicu je zvala Miloš. Milica je bila visoka, kršna, ličila je na Kosovku devojku. U mladosti bi bila pravi model za Kosovku devojku. Tada počinje jedno novo poglavlje.

To je Andrića pogodilo, trebalo mu je vremena da se smiri. Baka Zorka je, pored svog bola, brinula o njemu. Često je dolazila i govorila: „Dođite, Ivo voli da priča sa vama. Usamljen je, dođite malo, pravite mu društvo.“ To je, logično, menjalo Andrićevo raspoloženje, ti susreti. A za mene bio je svaki put, kada je Andrić bio u formi, doživljaj. Imate utisak kada razgovarate da iza njega stoji regal sa fasciklama i sa mudrostima de- finitivnim. Baka Zorka, koja je bila primer za trpljenje i dobro- tu, nije volela da telefonira. Držala se dobrog starog običaja da susedu zakuca na vrata. Bila je nedelja, došla je kod nas i pitala me je da li mogu da pomognem. „Magnetofon ne radi, a Ivo je hteo nešto da diktira.“ Otvorio sam magnetofon i zapisivao, crtao odakle sam sve skinuo. Gumenu sajlu za menjanje brzine, koja je spala, vratio sam na mesto kao i sve ostalo. Andrić, veoma zahvalan, pita: „Diško, gde ste vi to naučili?“ Rekao sam da mi je to prvi slučaj u majstorskoj karijeri. Dok sam radio dobio sam kafu, a poslije uspješnog majstorskog zahvata dobio sam i žestoko piće.

Država je imala jedan lijep odnos prema Andriću (tu mislim naročito na Rodoljuba Čolakovića), oni su mislili na to da mu treba neko tu, blizu. To je bila Vera Stojić, njegov dugo- godišnji pomoćnik, sekretarica i daktilografhinja. Između nas i Andrićevih je stan u kojem je bila gospođa Kecman (čiji je suprug nastradao u avionskoj nesreći 1955. godine) sa ćerkom i unukom. Izvršena je razmena stanova i Vera se doselila ovdje. Taj dan je zabilježen – svi stanari ga pamte po tome što je zajedno sa njenim stvarima stigao i jedan miš koji je na naj- ljepši način rješio sve probleme. Otrčao je u dvorski park. Što se tiče Vere, bila je veoma obrazovana, jedna lepo vaspitana osoba. Sa njom je bilo zadovoljstvo razgovarati. Bila je možda suviše klasičnog obrazovanja. Nije imala nerv za nešto novo, moderno. Trudila se da prihvati, ali takve stvari nisu joj bile uvek prisne. Bila je nevjerovatna radna energija. Njoj nije bilo teško da se bavi poslovima zgrade i da se bavi drugim važnim stvarima.

Kada je baka umrla i kada je Milka otišla (u penziju) došla je jedna druga služavka, Matija, koja je bila čeljade na svoj način. Kao da nije sasvim odrasla. Pored toga, bila je i pričljiva osoba. Pošto sam imao nekoliko susreta sa njom na spratu, rekao sam za to Veri koja je shvatila da joj tu nije mjesto i smjestila je kod Bihaljijevih kojima je bila potrebna služavka, a bilo je i zgodno da ne ide kod nepoznatih ljudi.

U tom trenutku kada je došlo do toga da Vera odlučuje, Andrićeva usamljenost već je počela da se pretvara u potištenost, rasejanost… Odlazak Milice i bake ga je uzdrmao, osećao je da i njegovo vreme ističe. Tada je Vera preuzela sve poluge. Došlo je njenih pet minuta, ako mogu tako da kažem. I ona je napravila nekoliko grešaka (neke možda u najboljoj nameri). Andriću je bila potrebna pomoć, trebalo ga je hospitalizovati. Mislila je da ima bolje rešenje. Zatim, sebe je proizvela u saradnicu Ive Andrića. Posle njegove smrti objavljivala se jedna njegova knjiga – ona je bila recenzent. Na jednom mestu gde Andrić kaže „nisi ista u veče i u jutro“, u njenoj redakciji stoji „nisi ista uveče i ujutru“!? Andrić je još kao mlad pisac brinuo da mu se nešto u tekstu ne promeni! Vera je uticala i na koncepciju muzeja, da pomenem samo magnetofon. Njega nema u postavci. I neka njena sjećanja o Andriću su pod znakom pitanja, nažalost.

Imao sam tu sreću da ga upoznam. I onda sam ga razumeo, a što sam zreliji sve više razumem Andrića ne samo u situacijama ovde na prvom spratu, nego uopšte, u njegovom životu.

Umjesto epiloga

Često idem u posjetu mom susedu na prvom spratu. Vidim ga kako prima čestitke 1961. godine povodom Nobelove nagrade i skromno kaže: „Kasno je došlo.“ Vidim i Hemingveja i setim se njegovog sumornog odlaska, kada je te iste godine, naslutivši svoj kraj, uzeo pušku i pucao sebi u glavu. Andrić nije imao tu sreću. Četrnaest godina kasnije, ozračen onim što je nosio u sebi kao znamenje i kao teret, on je polako umirao na nogama kao što drveće umire uspravno. I prije nego što je umro, više ga nije bilo.